TAKO JA MISLIM Tko će zapalit, nek izvoli vanka!

Ino 300

Pravi se pametan!, pomislit će ne malo njih s ovih naših „hajdučkih“ prostora koji bi zaustavili i vitar i vrime. Nisu ni sve novotarije loše, mobiteli i internet su brzo prihvaćeni, o dobrim i brzim autima da ne govorim. Niču nam tako i vile i bazeni, a i vino je svake godine sve bolje. Navrate i stranci, kažu. Doduše, ja još nisam nikoga vidio ko nema našu finu formu glave.

Nu, imade jedna, dvi stvari s kojom se ne moremo bas podičit. Ne mislim nikoga nagovarati da se ostavi pušenja, osim kad se radi o mojim plućima i možda mojoj naivnosti, kada mislim da grad Imotski nije baš skroz izgubljen u maglama duhanskog dima (bez obzira na perspektive brda i dolina). Nemam utjecaja na vlasnike kafića niti puno držim do kazni (ja sam za umjerenu hajdučku anarhiju), ali bi zbilja bilo krajnje vrijeme da se netko isprsi i kaže: dosta!, u mom kafiću nema više pušenja. Tko će zapaliti – molimo biti oprošteni od žalovanja – vanka! Imotski je, hvala Bogu, veći dio godine obasjan suncem i može se izdržati vani dvije-tri minute dok se ritual obavi i „svršila Mara zavit“. Ako ima takvih, birokratski rečeno objekata u gradu, ja se duboko ispričavam i obećavam biti im gost. Uostalom, triba sačuvat i nešto povjerljivo, novi trač i ispod glasa ga ispričat priki ili priji, najbolje vanka. E, da barem neko puši našu/ercegovačku škiju, ali onu pravu! Plavičasti dim ispod nakrivljene kape – hommage didu.

Druga stvar koju bi trebalo potpuno iščupat (iskorenit i polit radazinon) na ovin našin prostorin je plastično cviće. Smrdi i nakon što ga sunce opali izgleda očekivano otužno, odnosno blido plastično. Oni koji donose na groblje plastično cviće griše prema pokojnicima, prirodi i estetici. Znam, reći ćete pa dugo se drži i ispunjava formu, „ukrasuje grob“, pa bolje nego da je prazan. Prirodno cviće ionako ne more na ovin našin vrućinan/studeni izdržat ni par sati itd. itd.

Tko kaže da je ružniji prazan grob nego kad ga se „nakiti“ smrdljivom plastikom? Svatko ima neki vrt, ledinu, polje, brdo… Sve je lipše od plastike, i stara sasušena sikalina, a kamoli vrisak, smilje, lovor, trstika, smrika … podaj mašti na volju.

Tako ja mislim.

*Ovo je tekst našeg vjernog čitatelja i povremenog suradnika, podaci poznati uredništvu.


Komentari