Nikidan, kad sam se probudila, silno su mi falili baba i did. Ono sve njihovo što je na moju žalost, a i mojih bližnjih, mene zaobišlo. Ona didova životna blagost i hrapave ruke što ti ispričaju i daju u jednom dodiru cili svit i babina mudrost da priskoči baš uvik sve reć’ i češće se napravi luda nego što se pohvali kako je pametna. A dašta je nego pametna bila. Bistrica moja sa šudarom i tek rijetkom, ali rijetkom suzom u oku i to kad misli da baš nitko ne vidi.

Ja, kako rekoh, nisam na njih. Niti imam didovu stentanost da poravnam, niti babinu bistrinu da priskočim. Ni blizu. Daj mi sve i daj mi odma’ pa nek’ gori, ‘ko ga, e.

Kinez iz pakla upropastio Krajinu – di su pare, Narodne ti Republike Kine?

Ali, izgleda kako ne bit’ mudar nije rezervirano samo za nas, imotske genetske stranputice. Čujem zadnjih dana, ima i Kineza što ne znaju priskočit’ ni zaobić’. A bolje bi im bilo da su Zaobilaznicom krenili digdi drugo, a ne se ugnjizdili na Điradu i to kako priča Varuš, na puna tri miseca.

Pa je li im ima itko reći, „Stranče, ovd’e te zakon ne štiti“ ili još konkretnije, „O, oj stranče, na tebi ćemo ga primijeniti pa neka se ori do Narodne Republike Kine.

Džaba. Valja se izličit’ na Kinezu, prokazat’ ga, gonjat ga od Pionirke do Grada dok trči i viče nepoželjne riči, čak mu uvalit’ pljačku banke, propast Agrokoke, reć’ da je prokopa nogom rupe na asfaltu ispod pošte i pokra’ strojeve iz Imostroja.  Šta će kineska komunjara s ustaškom zmijom u džepu!  Triba ga zapalit k’o krnjevala ove godine, okrivit’ za sva zla što su nas našla i snašla zadnjih trideset godina. Kako reko’,  nek gori sve do Kine!

Kad nas budu pitali, što vam je Varuš prazan, odma reć’ – Kinez! Što nemate posla –Kinez! Što je gospodarska zona zapela – ne pitaj, Kinez utrnio bager.

Plašit’ dicu s Baba Kinezom – ne budeš li dobar, na rođendan će ti doć’ Čajniz s Đirade, pojist’ će ti kolače, odnit’ mačku i ljubit’ mater umisto ćaće! Eto, to triba!

Šuti, muči, trpi – stara latinska, živa imotska

Ni slučajno pomest’ isprid svojih vrata,  pogledat’ oko sebe i reć: „Pa dobro, jebemu miša maloga, di je to sve što nam kažu, obećaju, mažu i lažu godinama? Svi. A nikad ništa. Rekla bi baba, „svaki dan to gore“.  Reka bi did, „čuješ, pusti i pomalo“. E neću dide, ne znam ti ja to!

A kad vidim ‘ko sve danas govori, a ‘ko sve mora ili ‘oće šutit’ iz ovog ili onog razloga, volim za pare što nisam na  vas i što nisam mudra. I vidim, nisam sama propustila podanički gen.

Neka ste doživili skoro sto godina, ali ja vam, sriće moje drage i ljubljene iznad svega, niti znam niti mogu mučat’. Samo izgorit’ ko Kinez iz Narodne Republike Kine. I nije mi ža.

Piše: Josipa Rimac Vlajčić

3 KOMENTARI

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here