jurici6-260110Dok je on priča, juričke neviste – prološka Neva, žena Ante Juriča i Vinjančanka Agneza Jurič, biraju di će se slikat. Obe su sad samo domaćice. Agneza je radila 20 godina u Pijonirci, a kad je prije vakta otišla sa posla u mirovinu imotska tvornica trikotaže je propala.

Je li trikotaža propala zato što si ti otišla?

Je, je dašta je! – smije se – Dvadeset godina san svaki dan išla u Imotski iz sela na posa.

I sad bi volila ić radit, jer kad radiš drukčije se osjećaš. Svi ovi kućni poslovi to ne mogu nadomistit.

Šćapajući se iz druge strane sela dođe stara majka Marija Jurič koju više ne zanimaju nikakvi posli, ali voli vidit i čut kad se nešto dogodi u selu.

Dosta san se ja naradila, neka sad malo drugi rade. Nemoj mene slikat, eno ti tamo mlađarija, novine će ti bi lišpe! – sakriva Marija dlanon oči da je ne vidimo.

Posluša san je i naša tri juričke cure kako se spremaju u crkvu, četvrta malo mlađa od srama nije mogla vanka već se sakrila u ćaćine dvore pa je neću ni spomenit.

Antoneta, ćer Neve i Ante uči za frizerke u srednjoj školi u Imotskom.

Volin frizerski posa i to planiran radit u životu. Već sam na drugoj godini i vršim praksu u Imotskom – na brzaka Antoneta očita što je tila reći pa me povede zadnjoj kući u selu kod prijateljica joj, Ivane i Nikoline. Ivana na taraci živahno razgovara mobitelon i sve maše livon rukon ko da motira nekome priko dolaca gori na cesti. Kad je ugledala fotoaparat za tren je izašla pri kuću i pet puta se slikala upadajući mi u rič:

Znate šta? Ja učim kemiju, ali bi više volila bit novinar!

Zašto novinar, šta ima kemijanje s novinarstvon, bolje se baci u pulitiku jer se tamo kemija u svi šesnest.

Pisala sam za školske novine i svidilo mi se…

Ja bi tila bit poznata pjevačica! – nadoveza se mlađa joj sestra Nikolina.

I ja bi, neka iman brkove, ma je to malo teško postić, triba puno radit i učit ko za druge posle.

Ja ću učit! – ne dade se smesti. Nisan je nagovara da zapiva jer in se žurilo u crkvu.

Majka Anka i ćaća Branko otpratiše ji pogledon dok zamakoše za prvi šumarak.

Koliko je, Branko, dice u selu i kako se zabavljaju?

U selu ima desetoro dice, prije i je bilo više. Sada dosta obitelji živi po primorju. Općina bi tribala napravit jedno igralište za sva ova mista jer nemamo igralište. Dica se igraju kako se snađu kad se vrate iz škola u Lovreću i Imotskom. Već kad pišeš napiši da nan triba autobusna čekaonica na Crvenom klancu da se dica imaju di sklonit od nevrimena dok čekaju autobus.

Augustin Ago Kujundžić

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here