Perića brig Kliko san puta proša ceston niz Ajdukovu stranu, pogledavši na Perića brig s mislima kako san samo dva puta bio u Perića selu. Ni slutio nisan da ću, kad dođen u selo, najprije naletit na obitelj Kujundžića. Oduvik sam mislio da na Perića brigu žive samo Perići. Skontano mi je kako je jednon davno Orljan iz Ivanbegovine, iz livoga sela, doša u Periće i oženijo Ružu Talinu. Tako sada Talića ima i Kujundžića. I neka ji, imaju dobru pečenicu i vino kujundžušu iz vinograda zvani Krč. Imaju još i nevistu Anu s otoka Hvara. Nevista ko nevista, jedno dite u naramku, drugo za ruku i kaže:

– Nisan se zgodno navikla, s Hvara san gledala Paklene otoke, a ovde betonske koce u polju.

– Di si srila ovoga paklenoga čovika?

Prije nego li je uspila odgovorit, čovik Anđelko joj uleti u rič:

– Ja san je privarijo! Kad san bio na Hvaru i vidio je, svidila mi se.  Kad mi je jednon dolazila blizu, popeo san se na veliku jahtu nekog bogataša, a ona pomisli kako je jahta moja i umisto jahte ja dovede nju. Malo san se mislijo koga ću, jer i jahta mi se sviđala. 

Iđen dalje. Sa Perića se briga vidi Imotski ko na dlanu i čini se ko da bi se koji okoprčan momčić vižljaste ruke moga dobacit kamenon do njega, samo bi se mora pomučit nać kamen, jer je cili brig obresta šumon i bušljan. Ima i maslina od kada je Juri Periću šunilo bacit se na maslinarstvo. Mišćani su mu se rugali kad je reka šta je naumijo, ali se Jure nije da smest pa je prošlu berbu ima priko tonu maslina i proizveo visokokvalitetno maslinovo ulje, što su potvrdili i stručnjaci. Eto, sad Perići uz nevistu s mora imaju i masline. Još kad bi se mogle posadit ribe, unda nikne cila plova i navališ na to milinje. Volja te ubrat komarču, zubaca ili brancina, kako bi se imalo šta polivat Jurinin uljon i zalivat vinon kujundžušon. 

perica_brig4.jpg– Kad san se ja počeo bavit maslinama svi su me čudno gledali, nisan moga otić na buće – svi bi nešto dobacivali, a sad u našemu kraju ima oko tisuću posađeni maslina i još ljudi naručuju sadnice. Ja im pomažem jer mi je drago da i drugi vole tu plemenitu biljku maslinu. Uvik san spreman bez ikakve naknade posavjetovat pa i pomoć oko obrezivanja svakome ko mi se obrati. Uz to san član udruženja maslinara pa i tu mogu pomoć – reče Jure sav sritan, gledajući procvitale masline.

Puton prema vrtlu izađe Mate Perić, jedan od stariji ljudi. On malo slabije čuje ali je zato ko momak, makar kaže:

– Naradijo san se ja i naživijo, za poslon se išlo di ga je bilo, sad se odmaran.

U mistu osim Perića i Kujundžića živi obitelj Kujundžić- Mišević i ponekad Ivan Buljan, koji živi i radi u Americi, a ovde opravlja jednu staru kamenu kuću, jer mu je Perića brig pri srcu.

Otiša san pronaći čovika za sve, Nikolu Perića, ali naiđen na Antu Perića za koga kažu da je živa enciklopedija. Bio je šef odjela za održavanje i izgradnju na Medicinskom fakultetu u Rijeci. Cili je život sakuplja razne zanimljivosti.

– Zašto ste se vratili i šta radite na selu?

– Odmaram dušu!

– Sakupljate li još uvik zanimljivosti?

– Neee! Nemam vremena. Sada kopam loze. Vidite, uz moju pomoć, naš kraj ima najviše liječnika, gledajući u odnosu na broja stanovnika. Svima sam pomagao dok sam radio na fakultetu, tko god mi se obratio. Bio sam od rijetkih koji nije bio komunist, a bio sam šef i to rodom sa Perića briga.

– Zašto Perića briga?

– Iz ovoga je sela cijela jedna generacija izginula u Drugom svjetskom ratu u Hrvatskoj vojsci; što u ustašama, što u domobranima. U ovoj kući, u kojoj ja stanujem, kamenmošćanski i nebriževački partizani u krevetu su ubili mladog perićkog domobrana.

perica_brig2.jpg– Di mogu nać Nikolu? – upitan ga, a on me povede između dvi kamene kuće na zemljani put kroz šumu. Iza šume se ukazaše njive di na jednoj Nikola kosi. Kad nas ugleda, ostavi kosu i dođe k nami, nudeći nan vino neka kušamo kakvo je i neka se napijemo. Ante se nije nećka, makar ga nije triba kušat jer ga kuša svaki dan.

– Pravo je, misno!

Nikola je bio 5 godina u sjemeništu u Zagrebu. Nije posta svećenik, makar se ti pet godina i dan danas osite u njegovu držanju i pripovidi.

– Fale vas mišćani…

– I imaju zašto, makar su i vikali na mene. Pogledajte ovi put. To sam napravio sam od jedne male pješačke uličice kojom se urod s njiva mogao nositi na leđima ili u manjim kolicima, karijoli. Nisam to mogao više gledat. Odlučio sam i evo vidite. Svi su vikali i ljutili se na mene zašto to radim, a sad se svi po putu vozikaju. Neka, nije mi ža. Ne vozaju se samo oni. Put je posakrit i na njega su obnoć dolazili i drogeraši, pa sam ga morao s hršćevanske strane zazidati.   

– Unda više nije put droge nego Nikolin put. Ubuduće će se tako zvat.

– Može. Nisam ja samo to radio, već i put ispod sela. Crkvu sv. Ante u Drumu sam renovira i utvrdio je pet puta jače nego li su arhitekti predvidjeli.

Povede me malo niže, u brižno održavan vinograd, di nađosmo Dragicu Perić, rodon Guć, kako veže loze, a čovik joj daje moralnu podršku.
Kad se ko cura umakla na Perića brig mladoženja i momci su joj pivali:

Mala moja kad te povedemo
Cilo selo ne bi te otelo.

Nije se pivalo zbog hrabrosti nego zbog šale, jer je njezino selo Guć jedna jedina kuća.

– E, moran i to vidit!

Uvik san mislijo kako su Perići jedni, u čemu san se privarijo. Na brigu žive gornji i donji, još Perića ima u Vinjanin Gornjin, ima ji i u Pešinu docu, samo su se bojali prezimena pa su ga pridili u Peše, kako kaže Ante – stric – enciklopedija.

Perići su došli iz Hercegovine, negdi od Tihaljine. Imali su velikog i jakog čovika, zvanog Tale, s kojin se i dan danas hvale.

Jednon davno na sv. Luku dođoše Duvnjaci molit za svoje vočiće i kasnije na derneku počeše izazivat mišćane na bacanje kamena s ramena. Nije bilo nikoga ko bi ji nadbacio. Perići se sitiše svoga Tale, dovedoše ga, najidoše dobro pečenon janjetinon i dadnu mu se napit vina. Kad sve to obavi, Tale prođe kroz dernek do Duvnjaka i izazva ji neka se sa njin nadbacuju. Počele su padat oklade o janjetinu i vino. Svi Perići staviše oklad na Talu, ljudinu vliku od dva metra i pet cenata, a Tale gleda kako Duvnjaci bacaju i kad završiše razmakne ji. Kad su se svi razmakli, on skide peškir s glave, stavi ga na zemlju, jednon nogon klekne na nj i uze kamen u ruku.

– Nemoj Tale tako, izgubit ćemo oklade – vikali su i molili Perići svoga junaka.

Tale ji nije niti pogleda, već klečeći baci kamen duplo dalje nego li su bacili Duvnjaci. Ilo se i pilo sve do zore, a i dan danas se pije i ide u to ime.

Nije samo Tale poznat čovik iz Perića, već i Ante Perić zvani Cvitan, jedan od prvi privoznika u Imockoj krajini. Umro je davno, a i dan danas ga ljudi spominju. Nije mala šala bit šofer u oni vakat, i to teretnoga auta. 

Iđen iz donji u gornje Periće, kroz borovu šumicu koja ji dili i neki bili kamen. Nije valjda mejaš? Sitin se nečeg što san uz put čujo.

perica_brig3.jpgZalutalo momče di mu nije misto!
Na sri sela se igraju mali Danijel i Pave, smiju se jedan na drugoga i gledaju u me. Mora san ji slikat, jerbo čuvaju rakijske bačve, naslonjene u ćoši na gume od auta.

Jedna nevista koju san zgleda na taraci reče da je ne slikavan i ne spominjen (sve neke plašive neviste), uvede me u kuću di sidi Ante Perić, kojega san pripozna jer san ga vidijo u Munchenu davni osandeseti godina.

Mi pričamo, a žena mu Dragica zanoveta. Dragica je isto iz gornji Perića, susida.

– Vako ti je kad se oženiš iz bliza, kad vikneš ona ode u materinu kuću. Najbolje je mučat.

– Padne li ti kagod Njemačka na pamet?

– Cilu mladost san provejo u njoj, ko i tvoj ćaća. Nije to lako zaboravit. Viruj mi! Dosta je puta sanjan. Mladost je lipa, di god je provejo.     

Pozdravin se s Anton i ukućanima i odo nazad u donje selo.

U Perićin nema stra, niko se ne boji jer imaju vatrogasca Kila i četri hrvatska policajca, pa tute vatra i lopovi nemaju šta radit, a drogerašin ostavljamo staroga Nikolu, Božjeg čovika, neka jin priziđiva pute.   

Augustin Ago Kujundžić

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here