AJME  MENI,  AJME  NJOJ

– Mama,  ne znam ovaj zadatak iz matematike – kaže moja drugašica. Da bi stigla napravit sve ostalo i onako s nogu s njom «učiti», pokušavan je natrat da bolje pročita zadatak jer zadaci su i napisani za drugaše a ne za mame. Mala ne zna rješit zadatak da si bog! Uziman knjigu i gledan… i stvarno – čovječe, ne znan ga ni ja. Želeći pokazati nadmoćnost nas veliki, glumin prid malom Ajnštajna, ali stvarno ne iđe. Pozoven u pomoć muža jer je on bolji u brojkama i nas dvoje odgonetavamo šta se opće traži u zadatku. Mala nas gleda sa strane i misli: kojim budalama ja dade zadatke?

I tako, boreći se s matematikon i sa svin ostalin predmetima, moja mala drugašica i odlikašica plovi u život. Iz neki su predmeta sad po 3 knjige. Pa stavite te 3 knjige, bilježnice i pernicu i eto ti puna torba. A di su još ostala 4 predmeta, pa smoki i sokić i eto ti ravni tabana. A moja drugašica je nježna i krhka i nosi cipele broj 30, a pet godina mlađi joj brat broj 29.

Ja san u svoje vrime nosila knjige svoje starije sestre, a sestra iza mene je opet koristila sve te naše knjige i, što je najvažnije, mi smo volili ić u školu. Po mene bi došle Seka i Kristina petnest minuta prije vakta, pa bi na jednon staron bloku napisale domaći i do škole naučile napamet pjesmicu jer smo bome imale dobro klapat od Buljanije do Mosta. A kad bi se vraćale kući već bi pola naučile, da bi se što prije mogle ić igrat na ledinu. Osim u slučajevima kad bi nas dočeka jedan mali koji je bio stariji od nas pa bi nas uvik gađa kamenjen ili marunima. I uvik bi pogodio. A mi, da bi ga mimoišle, išle bi okolo – što je bilo još dodatni 2 kilometra. Ali smo stizale i učit i igrat se i smijat se. A moja mala dnevno ima pet sati plus krunicu i dođe kući oko šest. Nešto pojide i to jedva i unda se bacimo na učenje. Za sutra ima naučit veliko, kilometarsko štivo iz hrvatskog, dvi stranice zadataka iz matematike pa pjesmicu iz engleskog di veze nema zašto se piše car a čita kar, unda još naučit sedan darova Duha Svetoga iz vjeronauka i pročitat lektiru. Zadnji sat joj je tjelesni, što ne znači da neće morat još naučit koliko je dugo i široko igralište i kolike su dimenzije branki i koševa.

Ajmo radit! Mala piše, briše, šmrče, trese ruku jer se umorila i makinalno rješava matematiku da bi što prije napisala jer je još puno toga čeka. Nemamo vrimena malo poradit na zadacima jer nećemo stić ni leć dok sve ne obavimo do sutra. E, unda muka sa štivon. Ko da ji je pisa Dostojevski. Kilometarske rečenice, sve zarez do zareza i nikako dosanjat točku. Pa to je, ljudi moji, drugašić koji još slovka i dva slova!

I već je osan uri. Poviše engleske riči pišen joj kako se to čita da ne ispadne katastrofa pa kad nauči unda to izbrišemo. Vjeronauk ćemo ostavit za sutra. Ali ona triba nagiflačit sve pa i te božje zakone, a da ne bi krivo naučila bolje je baren sad ji pročitat. A lektiru ćemo ostavit za noćnu moru. I već je 9 sati. Te bi satnice bile dobre dnevnice…

Zaspala je. Vadin joj robu za sutra i sidan do nje na krevet, gledan je i mislin: jadni moj mali miš! Ne mogu se s njon poigrat, ne mogu popričat, ne smin se niti naljutit niti zblanit jer ONA nema vrimena.

Priko vikenda imaju toliko za domaći da su in malo i ta 3 dana slobodna. Više se ne igra moje malo osmogodišnje dite. Nema vrimena. Ne igra se niti na kompjuter. Nema vrimena. Došla je jedno popodne sva pokisla i rekla da sutra neće u školu jer da joj je teško. Ja san se budila radosna što ću ić u školu i jedva čekala kad ću kući ić se igrati. Jednon dok smo se vraćale kući oni je mali tako brzo trča za nama da san bižeći pala priko grane i stukla nos. Zato mi je velik! Došla san kući plačući i u krvi, a plakale su i Seka i Kristina i Ruža i Anita. Svi pet nas je plakalo ko da je neko umro, a mater se pristravila. Ja san plakala što me je bolilo, a one za mnon.

E lipo moje ditinjstvo! Ko je mislio šta je za domaći. A svaku smo pjesmicu obrađivali par sati tako da bi je zapantili i oni što su jedva prolazili. Te su pjesmice još dugo odzvanjale u ušima. A moja mala ne zna ni jednu pjesmicu iz 1. razreda, jer ji je morala naučit mali milijun pa nije ostala zabilježena niti jedna. Pitan se je li mala možda, ne daj Bog, malo da kažem – neinteligentna, ili san ja strog roditelj koji se ne libi zavikat ili plesnit po guzici. Ili je možda do nečega drugog. Mala je zdravo i dobro dite, ali brate ne iđe. Odnosno iđe, ali pod cijenu čega? Njenog ditinjstva!

Nastavnicima nije lako, ko ni učenicima, jer se moraju držat plana i programa. Mislin da su i oni zatečeni obimnin programon. Ta masa informacija, čini mi se, samo uzrokuje kontraefekt.

{sidebar id=4}Mene je moja učiteljica Janja naučila šta znači čitat, pisat, pomagat drugima, šta znači razgovarat s njon ko s materon i kako joj se veselit kad bi je vidili kako s boršom na ramenu iđe prema školi. I govorili bi joj Vi. I ona bi nas mazila po kosi, a znala bi i poljubit da ublaži bol ako je neko pa ili je tužan. Ko mater… odma ti je lakše. I moja je mala zaljubljena u svoju učiteljicu, ali jedva čeka praznike. Ko i ja. Dižen se i iđen na posa. Zoven je da je priko telefona ispitan, da je podsjetin da rasporedi knjige i da vidin dokle smo sinoć stigle. Dođen kući i pitan je li mala išla vanka. Nije! Učila je i malo čuvala brata. Posljepodne izlazin prid nju da joj pomognen nosit torbu. Ona mora na krunicu. Vraća se, pojide nešto i na golgotu. Ajme meni, ajme njoj!

Unuk moje kolegice isto je drugaš. Izađe iz stana i stavi ključić oko vrata pa svrati u kafić u zgradi da mu konobar utra majicu u gaće i zaveže šnjure. Mali ne smi zvat tatu i mamu na posa da ne bi dobili otkaz. Pa zove babu da mu priko telefona pomogne napisat domaći i da mu kaže kako će napravit marendu. Neka naši baba!

I to je priča o našin malin genijima koji se više ne smiju niti puno pričaju. Svi su i u 1. razredu osnovne neki odsutni, ko da su u pubertetu.

A što se tiče onoga maloga što nas je gađa stinan i marunima, više nismo mogle izdržat pa smo ga ja, Seka i Kristina napale, srušile na zemlju i isule mu cili smoki po kosi i licu i razmazale ga sokom. I pribile smo ga. I pobjedile. Više nismo imale prepreka do kuće. I sve je bilo jednostavnije i bolje!


Tina Maršić

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here