Nema ‘ko mi se nije požalio, a nema ni ćoše u kojoj i sama nisam vidila, kako veliki lokalpatrioti  i domoljubi, oni najveći Imoćani od svih, najviše od svega vole ne pokupit’ za sobom i ne bacit’ otpad u kantu, pogađate – za smeće.

Kako nas je ova tužna korona navodno učinila boljim ljudima dok po društvenim mrežama pišemo da smo, evo napokon, počeli cijeniti sve ono što je istinski vrijedno i jedino što valja, intenzivirala se valjda i svijest o ljubavi prema rodnom kraju. Hura za floskule.

‘Ko ovo more platit? Zagora me rodila i te priče

Došla su vremena da svi oni, koji teško guzicom maknu od jedinog kafića u koji idu i jedinih dvadeset kvadrata egzistencije, otkrili da u imotskom kraju počiva čudesan svijet koji je nažalost, ali sada vidim i na sreću, do sada bio neotkriven. Tribalo bi mi bit’ drago, ali nije…

Pa eto, ne moš ostat živ. To vozi biciklo, to trči, to uživljeno gleda priko ruba vidilice, to pije kavu i drobi čips ponosno govoreći: „Nu, ‘ko ovo more platit“ , a onda jedva dočeka utrat’ plastičnu čašu i kesu od smokija u prvu kršku rupu Zagore (a ima ih milijun) koja nas je rodila.

Čast iznimkama, ne bi mi sporno bilo ni to što su tek sad shvatili di živimo i šta dišemo, čime hranimo dušu okrećući se oko sebe, di su tri reda brda i četvrta Bijakova u kojoj se rađamo u plaču i tješimo od istog.

U se, na se i poda se

I neka su tek sada otkrili šta znači oznojit’ se iznad Crvenog jezera i napit’ se Vrljike ‘ladne i zavapit’ iznad Lokvičića jezera. I bilo bi mi drago da nije sramotnog ponašanja pojedinaca i mrzitelja svega onog dobrog što nas predstavlja i čini, jer, kako drugačije nazvati one koji guštaju u lomljenju klupa, razbijanju edukativnih ploča i trpanju emocionalnih nerecikliranih gadarija iz sebe ravno u imotsku Majku prirodu.

Jednostavno me šokirala količina smeća koje izlazi iz naše obijesti i kućnog (ne)odgoja, kojim smo popunili sve šube vlažnim maramicama niskih strasti i trpanja klasičnog u se, na se i poda se.

Što bi rekla prija (podaci poznati redakciji) „i mi smo išli u polje, ali smo znali pokupit’ za sobom“.

Ne znam, razmišljam i mučim samu sebe i ne mogu se oteti pomalo zlobnom i sebičnom dojmu da to što su rijetki do sada imali osjećaja i privilegiju samački lutat’ po imotskim brdima i okrećat’ svaki kamen barem po dva puta, bilo jedino ispravno.

Sivilo, zelenilo, crvenilo i modrina

Uvjerena sam, ispravite me ako griješim, kako nitko od redovnih, standardnih imotskih šetača, planinara, sportaša i rekreativaca koji godinama svakom stopom iskazuju zahvalnost sivilu, zelenilu, crvenilu i modrini nije oštetio imotsko blago već ga oplemenio samim time što ga se nadisao.

Ako se prepoznajete, neka, nije me briga. Ako ste se našli u falšoj instagramskoj stvarnosti i novootkrivenoj lipoti koju ste nagazili, omalovažili svojom bezobraštinom i unutarnjom prljavštinom – nije me briga. Imotska lipota ne triba kvazi reklamu provučenu kroz filter onoga što smo navodno, što smo trenutno, što smo isprid kamere, ušminkani i lažni dok iza kamere gomilate otpad vlastite nezahvalnosti.

Triba nas same, ponizne i skromne i kad se izgase reflektori.

Neka prođe korona, lako ćete zaboravit’ Imotski iza kamenih vizura grada. Jer’ ko će se pentrat, sutra ćemo ‘odat, prikosutra plivat’.

A ‘ko se vere po brdu, luta nizvodno Vrljike i pliva u jezerima, a da ih ne gleda ‘ko najveće blago, neka i ostane u svojih dvadeset kvadrata i naruči veliku s ‘ladnim.

Piše: Josipa Rimac Vlajčić

Foto: Rahela Ujević, Matija Znaor, Mija Granić

 

 

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here