Dok sam jutros, koji minut prije sedam sati na sri’ najprometnije imotske ulice češljala petogodišnju uplakanu ‘ćer (čari majčinstva, ne pitajte), ona je suze brisala prilipom grančicom mesliđana što ga je držala u desnoj ruci.

Već danima me na nalipši mogući način „progoni“ sličica subotnjeg jutra, napucane srpanjske kave i momka koji se probijao među ugostiteljskim stolovima i konobarima pod maskama što spretno nose kavu svih kava kako bismo je s ćalama na licu i u najboljoj robi, otpili u prvom gutljaju svega onoga što Imotski jest litnje subote oko 11 uri. Momak je imao mesliđan za uvon. Ta slika me u potpunosti obuzela.

„Ajme, mesliđan“,  nisam se mogla suzdržat’, „lipo skroz.“ I momku bilo drago pa se nasmija’ i dobacio komentar o svojoj babi, valjda da je i njoj to milo pa smo se svi skupa vratili nazad ispijanju kave i cedevite od limuna.

Mesliđan za uvo i u šćetu. Nije li to sam smisao života?

Politika naša svagdašnja

Taj me mesliđan (da ne kažem odma’ šćeta) podsjetio na nešto bitno što zadnjih tjedana okupira dnevne male razgovore, lagane popodevne ćakule ili pak ozbiljnije analize po gostjonama. Ušli smo bolan, u sabor.

E, e, mi. Aktualni imotski gradonačelnik, Ivan Budalić i načelnik općine Podbablje, Ante Kujundžić.

Je li mi drago? I jesam li „dašta sam nego sritna“? Dašta san nego jesan.

Meni se, meš čini, kako to, ako bude volje i pameti, može biti skroz dobro. Nu, svašta bi nam tribalo ‘vamo.  Pa kad pođete gori, recite ‘vako;

Daj meni dupli Johnnie, a njima šta ‘oće!

Pa kaže:  brzu cestu od Vinjana do Zagvozda, koju investiciju od amo reć’ kakve tvornice za proizvodnju i preradu hrane, pogon za proizvodnju šarafa za Mercedese, drugu šubu tunela Sv. Ilija, financijsku injekciju za razvoj turizma, sky staklenu verandu za ćakulu na sri’ Crvenog jezera,  potrat’ galebove iz Modrog, malo bolje okopertat’ gospodarsku zonu u Vinjanima (došlo je i prošlo sto sv. Anta), riješit’ nenamjenski potrošena sredstva i odčepit’ prijave za EU projekte, dovest u Gaj sportsko-rekreacijski centar di će se ličit’ i vježbat’ reprezentacija, Vrljiku u himnu (uz Dravu, Savu i Dunav), malo obać’ po Domu zdravlja (parking nam je dobar) i ‘oćemo još jednog pedijatra – ima dice, ‘oćemo  izgradnju vodno-komunalne infrastrukture aglomeracije Imotski, božemiprosti vidite i šta je s kanalizacijskom mrežom, proširit’ vrtić (parking mi je grozan), poticaje za svadbene salone – nek’ se ljudi žene i vesele, vidit’ šta je s gužvama na granici, taj Intervencijski plan zalaufat’, zovnice vest pa izvozit’, bazen (pa taman kod mrtvačnice),žešće poticaje za treće dite i treće auto, fasade na kuće, vjetroelektrane po brdima, solare opružit’ po polju, više terasa da imamo di meračit’, bolji asfalt, manje zidića, pijacu k’o zagrebački Dolac, šetnjicu k’o Kalelargu, Doganu konzervirat’, Topanu napucat’ i lipo bi bilo, Kozjačić.

A za moju malenkost i zaštitu dice na Điradi, molila bih skromno, još jedne ležeće policajce.

Aj vidite more li se šta.

Ako sam štogod propustila, a dašta san, slobodno se razuzdajte u zahtjevima. Pratit ću vas zainteresirano i budno.

A kad pođete i stavite mesliđan za uvo da im kažete po šta ste došli, k’o Boga vas molin, samo nemojte u šćetu, toga smo se nauživali.

Piše: Josipa Rimac Vlajčić 

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here