rake-th150809 Kad bi se prije dvaestak godina zaputijo iz pravca Imotskog priko Golog brda prema Zagvozdu, i na raskrižju između Škobaljuša i Mlikota pogleda livo na usku prašnjavu cestu, prvo bi mi na pamet pala pruga „slivanjka”. Isto tako, kad bi sidijo ispri kuće u Grubinan kud je ta ista pruga prolazila puna lipi cura, zamislijo bi se kakav je to kraj koji rađa tako lipu čeljad. Godine su prolazile, cure i momci su resli i svi ošli svojin puton. Svako traži svoje misto i sriću na ovome svitu, a kad te kraj di si iznika ne more zadovoljit onin što ti nudi, mora se put pod noge, tako jednoga dana izvor prisuši. Sva ta razmišljanja u meni užegoše žižak želje za istraživanjen. Di je sve to odjednon stalo i nestalo? Šta se to propunta u čoviku pa nestane u bezdanima svicki putova? Mora san neodgodivo providit vežen li se to ja za nostalgiju ili se nostalgija veže za mene.

Nakon nekoliko kišni dana, rodi se popodne svitlo i vedro ko oko zabiokovski divojaka. Nema mi druge nego se zaputit puton pruge „slivanjke”. Stipe me pokupi na Kažiputu u golfa sa kojin za tren prošišašmo uzbrdite Škobaljuše, svrnemo livo i dođosmo napogled sela smišćenog u samo time brda Osoja. Zastanemo kod table na kojon piše: Rako. Pogledamo se, provezemo do na kraj sela, napravimo par fotografija ruševne škole i odvezosmo se dalje strmo prema Krstaticama, razgledavajući okolinu. Sa strana nekad gola kamenita brda sada cila zaresla u šumu. Kamena ni za vidit, a kamoli za ziđat pristavu.

Prid kraj pustoši – nazad!

Nema ti tute vele razgovora, vozimo se dalje i mudrijamo ko na internetu. Vala ti Bože, dođosmo pri crkvu Srca Isusova di krstački kamenoklesari Lizatovići lickaju kameni ulaz u groblje i crkvu. Mogu van reć da ljudi lipo rade. Udruga Krstačana pri općini Zagvozd se potrudila urediti okoliš misne crkve i tu zadaću pripustila lokalnin kamenjarima. Ni to nas nije zaosinilo pa smo se zaputili dalje do jednog doca di smo ugledali staro oronilo kljuse. Jadno i čemerno, više ima muva na sebi nego dlake. U zube mu ne povirujemo jer bi nan već pomalo gladnin i žednin moglo pokvarit večeru. Nadalje sve strmenica pa golf trtelja, prdelja, ne moš ga uvatit ni za auspuh ni za glavu, a Stipan ga pali čas na plin čas na ugalj. Došli smo u Slivno di nema nit čeljadeta nit pruge „slivanjke”. Nije nan se tribalo puno dogovarat, a nije nan tribalo niti čekat da cesta bude prazna kako bi se mogli zaokrenit. Nigdi žive duše. – Popodne je, svi su oni u vodoravnom položaju – uvjerava me Stipe. Pristave i vrtli oko kuća puni zrili trišanja, a nigdi diteta da ji krade i sladi se njima. Zašto sva ta milota ubadava?

Vraćamo se na početak. Kad pogrišiš u računu uvik je lakše kad počneš ispočetka. Općina Zagvozd, selo Rako, kako piše na tabli sada s druge strane, iz pravca Slivna, to je naša današnja stanica. Vozimo se do na sri sela di ugledasmo dvojicu muškaraca iza kuće. Parkiramo na brzinu i bižimo u ladovinu odrine. Zamislite ljudi moji primorce iz Makarskog primorja kako žive u brdima Zabiokovlja. Zagožđake u primorju da, ali obrnuto ne! Nije valjda već probijen tunel, a mi to ne znamo!?

rake1-150809Ivan Filipović i žena mu Aneta kupili su staru kamenu kuću u Raka i obnovili je. Iz donji su Brela, sa Solina što odma podsića na sve lipote lita.

– Je li to početak seoskog turizma? – pitam Ive.

– Moglo bi se reć. Ovo je lip i miran kraj, dalo bi se dosta toga uradit. Kad je gužva u Brelima dođemo tu u mir i tišinu. Nekad povedemo svoje goste, turiste koji se oduševe selom i ne mogu se načudit lipoti i domaćoj hrani ispo sača. Aneta se u početku nije usudila niti trudila izać razgovarat, ali je na kraju nadjačala ženska znatiželja pa smo priko ograde balkona bacili par riči. Ona se slaže kako Ive kaže i tu je priči kraj. U razgovor uz čašu bevande pridoda nan se i Marko Rako, okorili misni neženja.

– U selu nas živi samo petnestoro, a davni godina bilo je 35 dimova i 260 čeljadi. Do osandeseti godina četverogodišnja škola je bila puna dice, sad u cilomu selu ima samo troje.

Iza Drugog rata neke obitelji su odselile polju u Šumet di su nan bile pojate kod Rakina mosta, neki u Split i Makarsku. Za vrimena kolonizacije Slavonije iza Drugog rata jedna obitelj se nastanila u Ivanovce kod Osijeka di sad živi dosta Rakića, zato Ivanovac i Osijek nisu pali u Domovinskom ratu. U Raka su živile i dvi obitelji Čagalj jer su momci iz Zagvozda došli na ženinstvo. I te su obitelji odselile.

Samar u antrešelj

Na vr sela u novoj kući sa brižno uređenon okućnicon žive Milan i Nilda Rako. Milan je meštar za gradnju i uređivanje bazena za kupanje, stalno radi po primorju. Nije nan se ispunila želja fotografirat jedino troje dice iz sela, ali nas je zato s majkom dočeka stariji sin, Vinko, učenik drugog razreda osnovne škole u Zagvozdu, dvoje mlađe dice spavaju popodnevni odmor. Ako turizam dođe u selo, Vinko će bit pravi vodič, bez razmišljanja nas povede u razgledavanje sela i do 84 godine stare babe Nede Rako.

Na moja pitanja o prošlosti, baba se samo zamisli i stisnuti očiju zagonetno nasmija.

– Bilo nas je tri sestre u kući i sve tri smo se udale u svoje selo – kaže Neda.

– Unda nisi vidila svita, ništa nisi vidila dalje od Osoja i Biokove!

– Jesan! Išla san u vunu u Bosnu priko Mostara i Konjica.

– Kako ste išli u vunu, je l’ s konjima i kolima?

– Pješke! Prvi put san išla kad mi je bilo 13 godina, išle smo pješke do Mostara, unda dalje vlakon, pa opet pješke. Sa sobon smo nosile sitnarije; češljeve, zvižđake, vorkete, ogledala… svega i svačega, a najviše stvari što dica vole jer nan se s njima bilo najlakše pogodit. Sve bi te stvari minjali za vunu koju bi nabijali u suknene vriće.

– Kako su vas gledali kad ste dolazili po vunu?

– Kako će nas gledat, i tamo je bila sirotinja. Kuće ritke i nikakve, sve pokrivene slamon. Negdi bi dali koju šaku vune više, ali ritko. Kad bi napunili maže, naprtili bi ji unda nazad kući. Sad san ovde u selu, a sinovi su mi jedan u Pločan, a drugi u Splitu.

Baba Neda nas isprati mašući rukon.

rake4-150809Malo niže prema dnu sela žive Petar i Marija. Petar je ko i većina muškaraca ovoga kraja radio u Njemačkoj, 12 godina u Munchenu i Schwarzwaldu.

– Bio san na izvoru Dunava, to ti je nako, veličine ko guvno. Nema ti tute ništa. Teška je tuđina, to tek ositiš kad ostariš.

Petar je u mirovini, rado bi živio u Splitu sa obitelji ali mora udovoljit ženi koja ne more bez sela, ne more se obiknit u gradu. Draži joj mir i sloboda sela i ladovina ispo štraca razgrnuti na balkonu kuće.

U goste in ko i danas svaki dan dođe susida, 85 godina stara Mara pok. Ivana, rodon Buljubašić iza brda.

– Baba Mare, svi su se ovde ženili međuse, kako si ti upala u ovo jato, di je tebe srića strevila?

– Kod svete mise u Zagvozdu!

– Kako se to dogodilo, ajde nan ispripovidaj. Mi volimo svašta čut i znat.

– Sve san ti ja zaboravila što san znala i više na to ni ne mislin. Jedne nedilje kad smo se pogledali, zapiva mi je:”Mala moja da mi te viditi kad te skinu golu na vižiti!” To ti je unda bilo lako: oš, oš – neš, neš. Ili se udaš ili ne udaš.

Petar i Marija su nan na odlasku, kako oni kažu, cedili (darovali) stari magareći samar kojeg su mislili bacit.

rake3-150809Sokol ga voli

Uz samu cestu prid kućon priprema se za frezanje između kukuruza Mate Rako koji radi u banci u Zagvozdu di živi sa ženon i troje dice. U Raka je skoro svako popodne, pogotovo njegov stariji sin Jakov, učenik sedmog razreda osnovne škole koji brine o konju Sokolu male domaće pasmine.

– Često ga uzjašen pa s njin progalopiran kroz selo – govori Jakov milujući Sokola po grivi.

Kako bi nas uvirio, zaskoči se poput Indijanca na neosedlana konja i pojuri strmo prema crkvici i nazad. Baba gleda za njin dok jaše i namišća ruke ko da ga drži da ne padne.

Sitni kaskavi koraci biraju neravni, napukli asfaltni put dok praporci treskajući o vratu zvoncaju zvon koji se raširi kroz tišinu prazni uličica na dolce sela. Koliko će ljubav diteta i konja trajati, oće li još koji momčić odvojit dio svog života za brigu o nekom ljubimcu ili ćemo ubuduće voditi dicu u zoološke vrtove kako bi uživo vidili domaće životinje?!

Na staroj Matinoj obiteljskoj čatrnji piše godina 1881. što svidoči kako je selo još starije, u prošlost mi nećemo zalaziti. Baba Neda nan je u razgovoru pripomenila kako je selo uvik živilo mirno. Kad su bili ratovi dolazile su razne vojske, neke obnoć, neke danon, sve su s vrimenon ošle, a selo ostalo evo i dan danas. Valjda će se čeljad jednoga dan sitit puta kojin su ošli, pa će se znat vratit kući.

 

Piše: Augustin Ago KUJUNDŽIĆ

Snimio: Stipe MAJIĆ

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here