Brackina-kuca-Peristin-Brki.jpgBRKIĆI MALO SELO NA DESNU STRANU
U Ivanbegovini – Kujundžićima dva su sela. Veliko, Barabani, ispod Medijaka i maločak manje ispo Kamena, malo selo. Nije to ni prvo ni deseto selo, već od davnina poznato ko Brkići. Mišćani nisu sigurni jesu li nadimak dobili po brkatom šukundidu ili šukumbabi, ali se i dan danas priča: „ Kad bi se u selu brijalo, struganje se čulo sve do Kuletina!“

Kako bi vas najbolje upozna sa selon, pronaša san turističkog vodiča, mišćanina Tihu Lolina, negdašnjeg nogometaša, Kamenovog Beckenbauera. Po frizuri bi se reklo da je Charlton.

 

 

Baba-Ana-zna-sve-price-i-pi.jpgŠIŠMANOVA KADA I JOKIN KVIZ

Prvo smo ošli vidit zametak iliti kljicu iz koje će se izleć zlatno pile seockog turizma. Samo da nema gripu!? Kliko je to što ćemo vidit velika stvar, vidi se po ključu od, da prostiš, brat bratu po kila što ga donese Ivan Kljajić i otključa vrata stare kame kuće di je njegov brat Petar uredijo mali muzej. Osim što je uredijo muzej, Petar je objavio i monografiju Kujundžića. Ivan nan je sve lipo objasnio, samo se nismo mogli dogovorit čemu služi samar kad magaradi nema.  

Eh, kad bi više ljudi znalo čuvat starine!

Anka Ćelićuša zna. Svaki dan, pogotovo zimi, za tkalačkin stanon tkaje zovnice kako bi cure iz sela i šire imale štogod starinsko odnit u dotu.

– Nisan ovo prije radila, makar me je uvik želja vukla. Radila san u Pionirci 28 godina.  Poslaše me u mirovinu. Sad vrimena iman i viška i koristin ga za tkanje.  

I ostale mišćanke bi tribale obnovit stare zanate, a mišćani pomoć Petru u skupljanju starina koje su se koristile u domaćinstvima i pohranit ji u muzej kako ne bi propale i zaboravile se.

Djelo-i-unuk-cuvaju-dida-Mar.jpgPoviš muzeja je Popušina kuća, najstarija kuća u selu. Na kamenu pokraj vrata  piše 1771. g.; nema tvrđeg i valjanijeg dokumenta. Kujundžići su dotad živili u Lujana u Poljicima. Iz stra da drugi ne nasele njijov vinorodni kraj, prišli su priko brda i napravili dva sela u kojima su i dana danas, što uskoro neće biti. Kako kaže Tiho sve se više ljudi iseljava zbog egzistencije, stari umiru, a mlađarije je sve manje.

– Škola nan uskoro neće tribat. Triba nešto uradit kako bi se pošlo nabolje! Svi odoše. Više ima Kujundžića u zaseoku Mračaj u Grubinan nego u Ivanbegovini.

Žurin dalje kroz selo, di ritko koga sritnen. Ante Bili na to kaže:

– Naše je selo spavaona. Nemoguće je ovde dobit posa. U Imotskom iz sela radi dvoje čeljadi. Ostali sposobni za rad otišli su dalje, a oni koji su bliže samo dođu prispavat.

Popusina-kuca-iz-1771..jpgMisto je živilo punin seockin životon, o čemu svi mišćani rado pričaju. Tu je jedna od prvi škola u kraju. Otvorena je 1926. godine, u Pićetinoj kući. Kujundžići su dali puno viosokoškolovani ljudi. Ipak se najradije site manitošćina, Šišmanove kade koju su vucali obnoć po selu ko vilenjaci, litnji igra i kviza neznanja kojin ji je u smij do suza dovodijo profešur Joko sa kviz talentima, a tek Dinkotine šuste na kojin bi se đipalo do zore. Ne zaboravljaju povisno kviz pitanje profešura Zlatka. I vi će te se pomučit odgonetnit ga.

Što je to: teško trista kila, leti s grane na granu i usput piva?

Sad se mislite! Mate Šuškov zna sve mudrolije. Pitajte njega! Ima čovik glavu za dvojicu!

KLESARI I GASTARBAJTERI 

Ivan-i-Tiho-zdravica-u-muze.jpgBrkića obitelji su: Grgići, Popovići, Kljajići, Salkići, Gunjići, Piljevići i Bataki. Od davnina odlaze radit po svitu ko građevinari. Bio je nadaleko poznat kamenoklesar Blaž Kujundžić Salkić koji je klesa kamen i za općinsku zgradu u Imotskom. Većina je odlazila u Njemačku, samo je obitelj najstarijeg mišćanina Milana Grajina puton svoga pretka ošla u Francusku. Stipe Balotin, zvani Šišman, radijo je u Belgiji, po povratku se priuda u veliko selo. Nisu ga Brkići zbog toga manje volili. Šišman in je bijo pri srcu, uvik spreman za cirkuz.

Anđelko Ðelo Marijantalov rentu je zaradijo u Garmišu u Njemačkoj. Pitan ga je li naučijo skijat u skijaškom Garmišu.

– Živijo san u poznatom skijaškon mistu di zbog posla nisan moga učit skijat. Zato san ponijo skije sa sobon kući. Eno ji na šuvitu! Mislijo san naučit kad u nas padne snig. U nas snig ritko padne, a i kad padne draže mi se grijat nego skijat.

POKLADNJI KOLAČ BABE ROSE   

Baba-Tona-skoro-100-bez-par.jpg{sidebar id=4}Dani su poklada, baba Rosa, Margetuša – Milana Grajina žena, kaziva kako se spravlja okrugli pokladnji kolač sa bajmin.

Dva jaja – jedno se jaje razbije, užbati i užbaćeno stavi u kilo brašna, sve se to u teći zalije mlakon, slankaston vodon pa žbati neka postane ni meko ni tvrdo, stavi se na vruć komin ko kolo, splesne se na tanko, po njemu se nazabadaju cili bajmi, po volji, pokrije se sačon neka se zapeče. Peče se dok užbatite drugo jaje, podignete sač i tin jajon namažete kolač… još malo vratite sač, neka se kolač ispeče do kraja.

Kolač se dava umačkaranoj dici koja bi ga naticala na ruku. Kolač su volili i stariji jer je slankast pa se za njin dalo popit vina, a u Kujundžića je odvika bilo dobra vina.

Ana Šuntuša u Pićetinoj kući mi ispripovida kako su stari išli u mačkare, noseći sablju ili ražanj i pivajući ispri svake kuće.

Evo kuće i odžaka, evo žene i čovika koji će nan darovati: Komad mesa i pogače. Popenji se gori k lisi, pogledaj’der što’no visi, da odr’žeš nami malo, na tome se ne bi znalo.

– Rizali su pečenice, slanine, duvenice i sve bi nan naticali na ražanj. Navečer bi svi sili uz komin i ili.

Pokonji Puco je često piva zumbu, u čemu bi mu pomagala sva mlađarija i to uglas. Mlađarija bi vikala: Zumba, zumba, zumba, zumba! Puco bi vodijo rič: Mala moja karan kaša, pod menon te majka našla!  Mlađarija bi opet u glas: Zumba, dinja, tava, tava!

LOVCI NA DIVLJAČ I NA CURE

Torbica-i-Matko-igraju-briskule.jpgPošto su mišćani odvika imali bogato lovište na Gradini i poljen od Šušnjara do Druma, dali su se u lov i krivolov. Po mišljenu stručnjaka, najneustrašiviji lovac je Brico!? Ubijo je jelena lopatara, lopaton! Drugi do njega je trener pasa, Koka. Njegov pas zubima uzme dite za ruku i privede ga priko ceste.

Sva mudrost Kujundžića skupila se s kamena na kamen u godine, a najviše godina ima baba Antica Tona, devedeset i jednu. Pitan je zašto su se Kujundžića momci od davnina ženili većinon Kujundžića curan.

– Sinko moj! Ako si koga volio, volio si, a ako nisi – nisi na nj ni mislijo! Niko se nije jagmijo za Bilošuše, a za Kujundžuše jesu! Monci su znali šta valja. Ko je zna unda, zna i sada!

– Kako ste se zabavljali u ona davna vrimena?

Tkalja-Anka-tkaje-proslost.jpg– Nije unda bilo televizije pa smo imali kad gledat jedni u druge. Sidili bi obnoć uz vatru, pričali i pivali. Ne bi valjalo da je ostalo nako, bolje je danas.

– Ajde baba Tone, daj jedan dobar savjet mlađariji.

– Slušajte starije ako van pametno kažu! Svekrve, gledajte lipo svoje neviste jer su i vaše ćeri negdi neviste.

Od babe Tone bi se dalo puno naučit, ali ja moran dalje. Njoj želin neka doživi stotu. 

Kujundžići koji grade nove kuće oko igrališta i dalje, neka ne zaborave sačuvati stare kamene domove u selu koje je dobro oronilo.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here