selo_na_rubuReportaža: Bašići – na nišanu kamijona
Bašići su se dotavrljali iz gornjeg dila Dalmacije u niko davno vrime 1700-ti godina udomivši se u Krivodolu. Tute in se činilo sve strmo i krivo pa se zaputiše u Zagozd. Za njima u Zagozd dođe turčin Hasanaga. Bašići uvidiše da će ovi dovest glumce u Zagozd zato pobigoše glavon bez obzira sve do Podgrađa. To je misto s drugu bandu Cetine, kako naši gastabajteri oće reć: andere Zadvarja. Hasanaga je za njima doša sve do Zadvarja samo nije tijo stopit dimije u ladnoj Cetini pa zaostade ko i Zadvarje. Nakon maločak vrimena umri Hasanaginica pa naši Bašići iz Podgrađa više nisu imali šta gledat u Zadvarju i zaputiše se nazad u Krivodol di sagradiše kameno gnjizdo na samoj pašici ceste od kud ji more istrat jedino potraga za poslon.            

Da je novinaru Mati Bašiću bilo dat biciklo kad se ko momčić zalića niz Krivodol priko Ðirade, di bi mu bijo kraj?! Sigur ne u Australiji nego na Marsu.

{sidebar id=4} Misto Bašići su na  odvika na nišanu kamijona i ostali vozina koje se neritko zabiju u ćoše kuća ili strovale pod kordun nasuprot sela. Zato mišćani radije šetaju po brdu Šeminovac iznad sela.

Ljubo Bašić je davno prije uvidijo kako ne valja odat po cesti. Promišlja je i promišlja i zaposlijo se u šumariji za šumara di je radio 24 godine. U šumi je vidijo i gona razne zviri, lipe i ružne. Kaže da su najlipše bile one što su skupljale šušanj. Odvede me u konobu pokazat staru tikvu grljaču što visi o gredi. Skini je i reče:

«Vidi je! Stara je to tikva, starija od mene koji iman 75 godina! U kući je od kad je moj ćaća sadijo vinograd u polju. U njoj su nosili vino kad bi radili. Vodu, ni čut! Pokvarila bi se. Nema više ni ćaće, ni loza koje je sadijo, a vidiš tikvu, živa je i zdrava.»

Ljubo mi od duška ko kad se pije rakija izreče nekoliko stari brojalica. Evo jedna:

Miš posija proju po ježovu polju

Naresla je proja mišu do kolina

Žabi do ramena

Kad sazrija  proja miš sakupi mobu

Da požanje proju

Pa zakolje mrava debeloga brava

Sta se čudit moba što je mrsna čorba. 

Kad izrešeta brojalice, pitan ga kliko je čeljadi u selu, na što će on češući se po glavi ispod kape:

«Prije je u svakoj kući bilo po trijespetero čeljadi, a danas u cilomu selu nema toliko.»

Ispri kuće uz bucal čatrnje stoji zamašiti momčić i ozbiljno me gleda. Taman ga tide upitat za ime, nikoliko okupljeni mištana skoro u glas izrekoše:

«To ti je Ante deveti!»

«Zašto deveti, ali je deveti u ćaće?!»

«Sumalo! Ćaći mu je sad sedmo dite na putu. Njega zovemo deveti jer je deveti Ante u selu.»

Pitur Drago Bašić me iz sela odvede na uskopane pristave ispod puta na kojin je posadijo masline. Čini mu se da će se bacit pituravanja bojan, jerbo je ljudima oči lakše zamazat maslinovin uljen.

«Otiđite sridon u Imocki na pazar pa će te se uvirit! Svašta prodaju pod maslinovo ulje. Ja ću imat svoje, pravo.»

Malo niže u vrtlu ispod puta Vesna koja će rodit sedmo dite ćaći Ante devetoga bere mlade izdanke rašćike. Ne pitan je je li nosi muško i oće li se opet zvat Ante nego neka mi kaže kako će spremit rašćiku. Nije baš za razgovor i litretavanje ali me se nije mogla drukčije otarasit.

{sidebar id=4} «Rašćiku ću obarit i kad je obarin ocidit, unda ću je taku  obarenu i ociđenu  stavit u čistu vodu s maločak koromača i suvon svinjetinon pa nek se kuva na dobroj vatri. Rašćika je najbolja sa suvin rebrima ili šljukon od pršuta, ali bez slanine ne more. Jedan komad slanine triba isickat i popržit pa je taku stavit u lonac s rašćikon.»

 

Unda san se zaputijo sa donju stranu ceste bojeći se da mi koji teretnjak ne otkine uvo prolićući kraj mene dok odan nad kordunon po samoj pašici ceste jer nogostup još nije ni planiran, a kamoli zacrtan. Jedina kuća Bašića sa donju stranu ceste je kuća babe Bosiljke Matkuše.

Bosiljka sidi u kući s neviston Drniškon koja radi u kadrovskoj Lavčevića u Splitu. Svekrva i nevista vode raspravu o nezapošljavanu i raspošljavanju. Zapošljavanje je ritka pojava.

«Bako, kani se pulitike i neviste nego mi ispripovidi kako ti je bilo u mladosti.»

«Grdno moj sinko, grdno! Bila san ti u kući dežurni krivac za dobijat bubatiće. Jedva san dočekala da se udan.»

«Kako su momci prosili cure u ta vrimene kad nije bilo kafića?»

«Nisu nas monci dolazili prosit kod kuće već kod krava u brdu i usput bi krali trišnje pa nas varakali. Kada bi kašnje došli curi u kuću, curin bi ji ćaća potra vanka jer bi ji pripozna iz krađe trišanja.»

«Prosili vas kod krava?! Nije valjda sve bilo tako grdno? Ajde ispripovidi nešto veselo.»

«U jednoj se kući u selu pačijo duvan. Kuća mala, a puno čeljadi. U jednoj prostoriji se ilo i spavalo i duvan nizalo. Jednoga dan baš kad se skida duvan s konaca u kuću uđe stari, glava kuće i ne zatvori za sobon vrata već ode do ženski slagat duvan. Ženske se uskokodakaše na nj.»

«Stari što ne zatvori vrata, propuv je!»

Na što će stari:

«Slušaj vamo! Ako vi imate dvi rupe na gujici pa van je propuv, ja neman i meni nije! Neka vrata stoje otvorena i Bog!»

Kad završi priču smijući se reče da je to ružno i nek ne govorin da je ona ispripovidila. Misli i misli dok joj neka misa ne umili pogled.

«Sićan se kad san se udavala, svate su vozili na teretnon autu ispo cerade. Je, je, tako ti je bilo. U mojin svatin je pivala prava pivačica i pivala je samo lipe pisme. Jedne se maločak sićan.

Lipo li je liti pogledati
Mladu snaju među diverima
Žutu dunju među listovima.
Kad čuješ kako ti pivaju lipo se i ćutiš, makar nisan imala kad slušat jer su me nagonili dilit darove. Manita običaja!?»
Odlazin iz Bašića razmišljajući pa mi pade na pamet aforizam pjesnika i aforista, ovdašnjeg mišćanina, Zorana Bašića:
Život je čudo, širom otvorite oči!                       

Augustin AGO Kujundžić

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here