Štrljići - ImotskiNije laka stvar lutat po Imotskoj krajini i od pusti zaseoka odabrat oni o kome ćeš pisat. Tako san se ovi put nasumice zaputio ceston prema Splitu priko Krivodola i kad san s Berinovca pogleda na Lokvičiće razbacane po kamenitin brdima iznad Blata, skrenen desno uskin nizbrditin puton povirit šta ima doli. Prolazin kroz centar di je crkva sv. Blaža i moderno uređeni lokvički banski dvori di je škola i općinska uprava. Bolje bi bilo da su se držali domaćeg stila gradnje nego što su sagradili ovo betonsko čudo u starom kamenom selu. Zato nastavljan dalje, misleći kako je tako bolje.

JOZO I NJEGOVA KUJA
Evo ima misec i po, puste kiše, sniga, opet kiše, danas prvi sunčan dan… prava nedilja. Na putu iza Knezovića sritnen Jozu Štrljića s njegovon ljubimicon kujon kako šetaju puton, a iza nji slika, pogled na – u prančijoku priko dolaca – suncon obasjano selo. Pitam Jozu koji je to zaseok. – To su Štrljići. Oklen si pa neznaš? – Ko će sve znat! Jesu li samo Štrljići ili ima još i drugi prezimena? – Samo Štrljići! 02. Nema ti boljega prijatelja o dobra cuke..jpgZnaš da su Štrljići ovde prvi doselili, kad nikoga nije bilo, samo niko ne zna oklen smo došli. Niki kažu da smo iz Irana. Ko’ da oni znaju?! E, ne iđen dalje! Ostajen tu. Vuče me želja saznat nešto više o mistu i ljudima. Usput i vami ispripovidit šta san vidijo i čujo. – Sad ste sigurno u mirovini. Jeste li stalno tu u selu ili ste došli na vikend? – nastavin pitat. – U mirovini san, bogme san je i zaslužijo. Bijo san na privremenom radu u Njemačkoj. Ništa, sitnica, samo 38 godina u Waiblingenu. Prije toga i u Crnoj Gori. Moji žive u primorju, a ja, žena mi i ova moja lipa kuja uživamo mir u ovome našemu mistu. Ne boj se, neće te ona ujst, samo će skakat po tebi pa će te svega zaglibavit šapan. – Neka nje u priuzi! Ko će joj virovat, žensko je. Ima li još čeljadi u selu? – Kako ne bi bilo! U svakoj kući neko živi. Ima desetak dimova. Ja san ti od obitelji Sanćinović. Eno ti doli, vidiš, skreni desno, put vodi ravno kroz selo. Svi su na mistu! A di će?

MATICA SVIH ŠTRLJIĆA
Dani su poslova oko klanja gudina, spremanja kobasica i usoljavanja mesa. Vidljivi su ispirani tragovi krvi ispri kuća koje su redon obnovljene i uredni su okućnica što završavaju na pristavan od suvozida nizbrdo k docima. Kljenovi, grabovina i jasenovina, rumenkasto žutin lišćen ko vatra trepere uokolo dolaca obasjani suncon. Ispri prvi kuća ćaća i sin nose kobasice u dimnu kužinu na sušenje. Ivan i Ivica Štrljić, iza nji nevista Edita, Metkovka, zove nas u kuću. Sili smo svi skupa popričat o selu i prošlosti. Ivica je vojni policajac pri zrakoplovstvu u Splitu. Živio je neko vrime i u Zagrebu, di je upozna Editu koja je policijski službenik, ali je po školi i bivšem radu osoba od novinarskog pera i kulture. Bivši je novinar u samom osnutku Radio Metkovića. – Radio Imotski bi morao biti bolji. Razočarana sam – kaže. – Kako ste se odlučili živit u Štrljićima? – pitan Ivicu. – Di god sam bio, uvik me vukla želja vratit se tu u rodno misto. Kad sam se oženio, ja i žena mi Edita odlučili smo se za Štrljiće, makar mnogima to izgleda čudno… – Nije bitno gdje živiš nego s kim živiš! – upade mu žena u rič i nastavi: – Rodila sam se u Metkoviću, živjela sam i u Zagrebu, ali ovdje smo našli mir, pravi mir. Sada kad odem u Metković, koji je na jako prometnoj cesti, pun buke, sve mi smeta i jedva čekam da se vratim tu. Edita sada radi kao policijski kontrolor. – Eto čuo si – reče Ivica i nastavi: – Ja radim u 03. Samo malocak nek se prodime unda s njima na tavu i zalit crnin vinon..jpgDivuljama i svako jutro se dižem u pet sati, putujem na {sidebar id=4}posa i u tri se vraćam. To mi ne smeta jer volim živjeti tu. Vratit se, želja je ovdašnjim ljudima genetski usađena. Do Drugog svjetskog rata u selu je živilo pet-šest obitelji u velikoj neimaštini. Ondašnja vlast je zapostavljala ovi kraj pa su se ljudi sami snalazili kako su znali. Niko iz ovog sela nije mogao dobiti državni posao u bilo kojem od ondašnji imotski poduzeća. Muškarci radno sposobni odlazili su radit u Crnu Goru, kasnije u Slavoniju, di su neki ostali živit i to u Sikirevcima kod Slavonskog Broda. Jedna od njih je obitelj Jozinović. Od te obitelji je današnji intendant HNK u Splitu, poznati glumac Milan Štrljić. On je jedini Štrljić koji je našire poznat, možda baš zbog toga što je živio u kraju od kud je mogao iznaći put do tog uspjeha. Živeći u ona vrimena tu u selu to sigurno ne bi postigao. Štrljića osim ovde ima, rekli smo, u Sikirevcima a od tud je dio odselio u Celje u Sloveniju, nekoliko obitelji još živi u Zagrebu i jedna u Varaždinu. Svi naši prezimenjaci koji žive u Splitu i okolo njega, žive i tu, makar samo vikendom, ali su im roditelji stalno tu. Svi smo potekli od tri obitelji – Paripovići, Zvizdanovići i Ćelići. – To znači da svaki Štrljić, di god bio na ovome svitu, vuče gene kamene iz ovoga sela! – Tako je. Ovo je matica svih Štrljića. Danas selo živi i u njemu ima tridesetoro dice, što je pravi pokazatelj. Više niko ne iseljava odavde. Sva infrastruktura i sve što se uradilo u selu i oko njega rađeno je samodoprinosom mještana i, odnedavno, s pomoći naše novonastale samouprave, općine Lokvičići. Sad imamo vodovod, a prije su žene s burilima ili pletarama išle u Blato na Bucelj po vodu, ko’ pješke ko’ s magaretom ili konjem. Dok pričamo, ćaća Ivan donese gusle koje je njegov prijatelj i susid u davnin danima kad su bili mlađi napravijo kako bi se imali čime zabavljat u dugin zimskin noćima. Nakašlja se pa zagusli i zapiva pismu o Rosandi divojki. Jedna od dvi unuke poteže ga za gudalo neka sidne nju na kolino, a ne gusle.

TRI NEVISTE I MIR U ISTOJ KUĆI
07. Tri neviste i mir u jednoj kuci! jeli to moguce.jpgPozdravljan domaćine i zaputin se uz selo iza jedne kuće di se iz dimne kužine uzdiže dim u modro nebo. Između kuća trčkaraju dica veselo zivkajući jedni druge. Veseli glasovi odjekuju kroz tišinu dolaca ispo sela. Iz druge kuće izađoše jedna za drugon tri mlade žene. – Mi smo tri neviste u istoj kući. Ovo je Sarajka, ovo Budimiruša, a ja san Miševuša. – Neka, neka! Blago muževin, kući i selu. Posvađate li se kadgod, onako iz zabaveć – Nismo – pogledavaju se i smiju. Iz kužine izlazi baba. – Sve tri su dobre, grijota bi bilo reć da nisu. A šta’š? Žensko si pa si kriva, jesi nisi! Pošli smo s babon Anđelkon do komina, ne bi li nan ispripovidila štogod iz svoje mladosti. – Nije nami bilo zgodno ko njima danas. Morale smo mi žene sve same i oko kuće i u kućan. I ribu bi išle lovit sa muževin u Blato na Prološko jezero. I obnoć. – E, to nan pričaj! Kako obnoć? To ste vi išli u šetnju po misečini! – Jesmo, dašta smo! Kad bi došli k vodi, mi bi žene bile pripravne, muški bi zapucali… – U što bi zapucali? – U vodu! Ta neće u nas. Pokupili bi ribu, natovarili na nas i odošmo bržen-bolje uzbrdo. – Ne smi se, baba, govorit da ste pucali! – opominju je neviste. – Jesmo mi i mrižon. Ajde bolan, koga se briga, davno je to bilo!

ANÐIN RECEPT

06. Ja i komin i tako cili zivot ja se brinen o njemu, on o meni..jpgBaba Anđelka čitateljima naši novina odaje tajni recept kako se sprema šaran ispo sača i starinsko varivo, zvano popara. – Ako je šaran velik (mi smo ga znali uvatit i od 15 kila) triba ga raskomadat jer nema tlike tepsije da stane u nju, ni sača da stane tlika tepsija poda’nj. Našlo bi se ljudi za pojist ga! Šaran ispo sača: U tepsiju se stavi razno povrće; mrkva, slatka paprika, pamidora, jedna iskrižana kapula, maločak luka, {sidebar id=4}petrusima, dvi-tri grančice ružmarina, na četvero iskrižani kumpiri, ulje, a i šaran – i to brkonja – pa se to sve skupa posoli, stavi peć na dobro vruć komin ispo ugrijanoga sača koji se pokrije žeron i lugon. Kad se to jide, ne smi se pit voda nego vino. Popara: Za poparu triba popržit kruv, dobro prokuvat malo posoljenu vodu, u uzavrilu vodu stavit kašiku masti i popržen kruv, ako ima i jedno jaje – ne bi ga bilo zgorega užbatit i ulit u vruću poparu. Eto ga, popara je gotova, pa srči! Ima i jedna stara šaljiva pisma o popari: Dun du, dun du, iman ženu ludu, skuvala je popare, da se dica opare.

MAĆANOVIĆA KAMENI DVORI
Posrkali smo priče i recepte babe Anđelke. Sad iđen na vr’ sela, u Maćanovića kamene dvore di majka Ana i sin joj Marijan vade povismena iz rasoli, a 66-godišnji ćaća Ante čeka novinara da održi pridiku. – Stalno govori; da je meni novinara, da je meni novinara, pa da ja kažen šta iman reć. Eto ti ga, sad govori! – reče mu žena Ana. Počešlja se Ante kako bi slika bila lipša i namisti se ko John Travolta. Unda reče: – Škola je narod pokvarila, škola! Sve se školovalo, unda kažu roditeljin… daj mi, a roditelji ne mogu. I kud ćemo unda? Borili se svi za državu Rvacku, a sad kad triba mladosti posa, država nema. I kud ćemo unda? Sve školovano i kažu da 05. NEVISTA METKOVKA - NEMA OVDE JEGULJE ZA BRUJET ALI IMA SARANA.jpgse nema računa ovo zemlje oko kuća radit, pa je šuma naresla, obuzela sve, došla do sela… svi ćemo jednoga puta izgorit ko šuverin. Niko ne siče šumu, samo moja nevista, bratova mi žena. Živi se na selu, a mora se kupit kumpir, mliko, baš sve. I di ćemo unda? – U Europsku Uniju! – To ti je na vrbi svirala! – odmane rukon i podigne obrve. – Tribamo sami sebi stvorit. Ko će ti dat ako nemaš? Još su na životu stariji koji su izgubili život trudeći po svitu, svojin mirovinan pomažu mlađariji. Šta će mlađarija ka njizire ne bude? Završili škole, nisu naučili radit, posla nigdi, kuna niotkud, a svak oće mobitel i dobra kola. U ovoj našoj državi nema strogoće, svašta se radi. Kažu: demokracija je. Dašta je?! Je, kako kome! Kako je prije bilo, u zadnje vrime lipo se ovde živi, šta je je, ma bi se tribalo zamislit o nikin stvarima. Dobro zamislit! Nisam uspio obići sve Štrljiće, ali zato in želin neka se ovi božićni i novogodišnji blagdana svi okupe u svome selu i provesele u zdravlju i veselju. Ne more čovik ni zamislit kako malo zna o svom kraju dok ga ne počne obilaziti i upoznavati. Ljudi, mišćani ti sela tek spoznaju svu tu vridnost kad se iscrpljeni tuđinon vrate vučeni nekon nutarnjon željon, davnin korjenin i starin puton. K’liko ima lipi mista i dobri gostoljubivi ljudi u našemu kraju kojin je stalo da se čuje i zna o njijovu mistu i plemenu. Sve to utvrđiva poduminte na kojin se gradi zdrava budućnost bez tutora i imperija. Spuštan se niz dragu, zbrajajući u glavi kamenje klesano stotinan godina, nagriženo svin i svačin, a doli desno Imotsko polje utonilo u zimske boje upija ono maločak topline sunca što škiljavo viri iza Biokova.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here